KRITIKE: ANTONELLO TROMBADORI (1970)

Nekada se govorilo da je za opersku pevačicu već sam nastup na italijanskim scenama, domet od prvenstvenog značaja i najbolja propusnica za sve opere sveta. Ne znam, uzimajući u obzir skoro samrtničku krizu opere u Italiji, da li se još uvek tako nešto može reći. Ali, zato izgleda sigurno da jedna izložba umetničkih dela u našoj zemlji – i pored nicanja galerija u Italiji do tačke da se više ne mogu razlikovati dobre od loših, nadasve zbog lažnih umetnika i lažnih slika kojima one obiluju – predstavlja uprkos svega jedan ispit talenta, kvaliteta, angažovanosti.

Priznajem da nisam do sada poznavao slikarstvo Dese Pantelić, ali mi je bilo jasno, već na prvi pogled, da mlada jugoslovenska umetnica nema nikakve potrebe za propusnicom neke galerije da bi učinila ubedljivim vrline svog talenta, kvaliteta i angažovanosti. Radi se o vrlinama koje ona već poseduje u onoj meri koja je danas neophodna da bi se zaslužilo legitimno prisustvo u internacionalnoj povorci slikara i skulptora koji ispovedaju onaj koherentni, čist i deklarisani kult figurativne slike, a koji je zapadna kultura do pre nekoliko godina smatrala definitivno mrtvim. Štaviše, neophodno je reći da slikarka Desa Pantelić od jednog takvog kulta poseduje posebno onaj aspekt – na pola puta izmedju “pop” ukusa i metafizičke koncepcije prostora – koji je posebno cenjen od strane izvesnih italijanskih umetnika uopšteno nazvanih “neofigurativnim”.

Može se dakle reći da nam je slikarstvo Dese Pantelić veoma blisko i ako ono ovde može naići na neki rizik, to jest da se možda ne razlikuje dovoljno od slikarstva drugih njenih kolega. Ničeg lošeg nema u tome. Ono što je danas važno jeste znati dobro izvesti jednu sliku, skoro dotle da se učini da ona izgleda kao jedan trenutak jednog kolektivnog izvodjenja, aplikacija jednog “ready made”.

Nije potrebno nabrajati imena, već bi bilo dovoljno uzeti katalog nedavne izložbe italijanskih umetnika organizovane u Arezzu (bez preteranog respekta za zaslepljujuću svetlost Piera) odnosno, u skoro drskom izazovu njegovoj večnosti, pod nazivom “Odgovarajuća kopija”, da bi se našlo više od jednog bliskog rodjaka slikarstva Dese Pantelić.

Rekao sam slikarstva, misleći pri tom na način, manir, recimo čak i školu, po čijim principima bivaju razdvojeni prostori slike, bivaju rasporedjene po površini uvek jasne boje, uvek čisti znak a slika uvek izdvojena kao na fonu zidnog plakata.

Kritičari “avangarde” koji nadasve vole da govore neodlučno izmedju psihoanalize i sociologije, vode danas jedno potkovano filozofiranje povodom tog tipa jezika lika i boje. Možda još treba reći, skromnije, da on predstavlja takodje jednu reakciju na blato, na žabokrečni glib, na bezobličnu istrošenost, na šta se bila srozala figuracija u zenitu skolasticizma takozvanog “enformela”.

Desa Pantelić nije baš prošla tamo ali je bila vrlo blizu. Ima njenih slika koje izgledaju kao pronadjene nakon jednog dugog potapanja u dubinama zamućene bare, izobličenih prizora, razjedenih utroba. Sa slojevima tečnih boja i korama bližim zemlji nego nebu, bližim mraku nego svetlosti.

Današnja dela Dese Pantelić prostiru se pred našim očima kao pluća koja žele da udahnu što je moguće više vazduha, do dna. I jednostavnost, neka mi se dopusti reći samozadovoljna, detinjasta potreba za izražajnom jasnoćom začudjenih i zadubljenih figuracija, pokazuju jedno obećanje, jednu nadu, očekivanje. Ona su kao šareni zmajevi držani za nit, na vetru, jednom nežnom ali sigurnom rukom.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s